O malome kojeg je cilo Provo tražilo

“A Marka, on bijo biće...dvi godine, tri more bit, a.on je mlađi od mene četri godine. Unda mater mu išla gori u Galiće, a on poša za njon plačuć, a ko malo dite. I ona biće kontala kad vidi da je nema, vratit će se kući, ona došla kući, maloga nema.

Ma, ja ne znan jesan tada još u školu poša, al on je još bio malo dite, biće da mu je tri godine bilo. A četri je mlađi od mene. Samo se i ja sićan toga.

Sve se je to pritražilo, nigdi ga nema. Cilo selo diga, cilo Provo, tražijo svako. I ja, s pokojnjom materom oblazio Vlaku, nisam smijo dalje, šta mi je bilo, pet-šest godina... Samo se sićam kad je dom Rade taj doša, naš, iz Ciste, kišobran nad njim, vruće bilo, znaš jako sunce i ono..On moli Boga, tamo di je ona gomila, di se baca sad smeće, di je Marijanov vrta; miši izliću iz gomile i uliću u nju. I tražili ga tako, četri-pet dana su ga tražili. I ode pop i pokojnji Ćunće u Podgrađe, bijo pop u Podgrađu. I pop im reka, »Ajte kući, nać će ga najsiromašniji čovik«. I tako ti je i bilo, naša ga Jozipiš, kod Torina u drači. Bože moj, u drači, vidijo bi ga svako, prošli ondan iljadu puta...”